Nasmeh je na obrazu Boga – oderuha
kateremu izročam že zdavnaj odsanjane
sanje in jezo.
Mleko in med. Svetloba obsije vedno
isti del sobe. Leva možganska polobla
je bolj razvita kot desna. Medium Coeli,
mesec v ribah. Zapisano.
Ali nisem dolgo jokal, morda
zaradi ptice, ki preletava
oba vogala mojega okna?
Jokal sem,
vselej mi je bilo težko.
Prišla je mati, pobrisala pajčevino,
uničila mrčes, rekoč –
kot da ne bi bil moj sin.
Pomislil sem, da laže,
ko me ni spoznala.
Pomislil sem – ZAROTA.
Noge so mi otrpnile,
telo je utrujeno.
Presečišče, gravitacijski zakoni
se me niso preveč dotikali.
Nisem bil zaželen udeleženec
tribune v čast nekogaršnjega rojstva.
Ponavljal sem, da sem mrtev.
Nebesni svod krvaví.
Kakšna je moja duša,
če jo neprenehoma rezbarim, krojim,
sestavljam? Pleča se širijo.
Nivoji, do katerih se spusti tema.
Moja je plima in oseka. Evropa.
Indija. O. Paz. Vrni se in pojdi.
Vrni se.
Še enkrat bom rekel želim, da bi se vrnil.
Slišim, da si me klical.
Nisi se drznil pristopiti.
Zamišljen si, daleč.
Vidim, da si izklesan.
Belo je vselej okoli nas.
Umazana posoda, smeti, dim, vlaga.
Napisal bom pesem o tesnemu čevlju:
Veseli me, ker ne moreš hoditi.
Opazuj. Vselej tečeš po sebi.
Oglej si mojo kožo.
Nekdo je tudi zaradi mene umrl.
Žal mi je, ker te motim…
Kdaj končuješ moj portret J.?
Želel sem poljubiti te v klubu,
okoli polnoči. Vprašala si me –
Kaj počne M.M. med Bogartom in Deanom?
Odvrnil sem, da se dolgočasi.
Na robu pameti,
medtem ko se spominjam prijatelja,
bi rekel SVET, SVET –
želeč ponovno Pot.
Zopet se mi izmikaš. Jemljem kačji strup,
toda ne umiram zadosti.
Na poti do B. Rekel sem, da so tvoje roke lepe.
Slika nosi pečat. B. je prenehal biti B.
Bili smo samo MI. Tako je bilo tudi ime Mesta.
Lahko bi se preselil.
Lahko bi gradil nekoga drugega
namesto sebe, tebe – ker naju več ni?
Lahko bi odšel v hotel in se prikradel
prek rožnatih zaves do sobe.
Tudi tokrat mislim na Petronija.
Bromazepam, Martini, Benson & Hedges.
Čakati. V sobi 506.
iz srbščine prevedla Maja Petrović
Osmeh je na licu Boga - lihvara
kome predajem davno usnuli
san, i srdžbu.
Mleko i med. Svetlost obasjava uvek
isti deo sobe. Levi režanj mozga
razvijeniji je od desnog. Medium Coeli
mesec u ribama. Zapisano.
Nisam li plakao dugo, možda,
zbog ptice koja preleće
oba kraja moga prozora?
Plakao sam,
svagda mi je bivalo teško.
Majka je došla, obrisala paučinu,
uništila gamad rekavši -
kao da te nisam rodila ja.
Pomislio sam da laže
kada me nije poznala.
Pomislio sam - ZAVERA.
Noge su mi utrnule,
umorno je telo.
Tačka preseka, gravitacioni zakoni
nisu me previše dirali.
Nisam bio poželjan učesnik
u tribini povodom nečijeg rođenja.
Ponavljao sam da sam mrtav.
Nebeski svod krvari.
Kakva je moja duša
kada je stalno rezbarim, krojim,
sastavljam? Pleća se šire.
Nivoi do kojih se tama spušta.
Moja je plima i oseka. Evropa.
Indija. O. Paz. Vrati se i odlazi.
Vrati se.
Ponoviću da želim da se vratiš.
Čuo sam da si me zvao.
Nisi se usudio da mi priđeš.
Zamišljen si. Dalek.
Vidim da si isklesan.
Belo je svagda oko nas.
Prljavo posuđe, smeće, dim, vlaga.
Napisaću pesmu o tesnoj cipeli:
Raduje me što ne možeš da hodaš.
Osmatraj. Trčiš vazda po sebi,
Posmatraj moju kožu.
Neko je i zbog mene umro.
Žao mi je što ti smetam…
Kada završavaš moj portret J.?
Želeo sam da te poljubim u klubu,
oko ponoći. Pitala si me -
šta radi M.M. izmeđi Bogarta i Dina?
Rekoh da se dosađuje.
Na rubu pameti
dok se prisećam prijatelja
rekao bih SVET, SVET
poželevši ponovo Put.
Opet mi izmičeš. Uzimam zmijski otrov,
no ne umirem dovoljno.
Na putu za B. Rekoh da su tvoje ruke lepe.
Slika nosi pečat. B. je prestao biti B.
Bili smo samo MI. Tako se i Grad zvao.
Mogao bih se seliti.
Mogao bih da gradim nekog drugog
umesto sebe, tebe - jer nas više nema?
Mogao bih otići u hotel, došunjati se
preko ružičastih zastora do sobe.
I ovog puta mislim na Petronija.
Bromazepam, Martini, Benson & Hedges.
Čekati. U sobi 506.